Povratak u Islam – Poučna priča

Prije tačno deset godina doselila sam u jednu zapadnu zemlju, kršćansku. Bez porodice i društva bila sam prepuštena sama sebi. Okružena mnogim izazovima ipak sam odolijevala. Posao mi je bio prioritet, ostalo sam jedva i stizala. Društvo sam izbjegavala, nisam ni u diskoteke i kafiće izlazila, nije me to privlačilo. Jedina drugarica koju sam imala bila je moja radna kolegica, pravoslavka. Družile smo se na pauzama, vremenom smo počele dolaziti jedna drugoj, šetati i praviti piknike, išle bi u kino ili na sladoled. I prošlo je neko vrijeme od našeg druženja, došao je Ramazan.
Jednog dana me pozvala na kafu.
– Postim – rekla sam.
Nije joj bilo jasno zašto ne smijem kafu popiti, nije znala pravila posta u Islamu, ali sam joj objasnila. Bila je začuđena kako mogu da ne jedem i ne pijem cijeli dan. Objasnila sam joj da to radim u ime Allaha. Iako nisam bila pokrivena praktikovala sam vjeru koliko sam mogla. Postila bih svaki Ramazan i klanjala. Nažalost, tek tada sam shvatila da sam klanjala samo u vrijeme posta. Ostalim danima…pravdala sam se obavezama.
Svaki dan je tražila od mene da joj pričam nešto o Islamu. Postavila bi mi tako neko pitanje a ja nekada ne bih znala odgovoriti. Bilo me stid svog neznanja. Čim bih došla u stan tražila bih po internetu odgovore na pitanja koja mi je postavljala. Počela sam pratiti predavanja na You Tubu, čitala sam mnoge blogove na temu Islama, postavljala pitanja na forumima, a sve to da bih njoj mogla odgovoriti na pitanja, da se ne sramotim. Zamislila sam se. Zar toliko ne znam o svojoj vjeri? Zapitala sam se koga treba da se stidim, nje ili Allaha?
Dani su prolazili, Ramazan je prošao, mjesec po mjesec, nas dvije smo se i dalje družile. Mnogo toga smo naučile, ona od mene ja od drugih, o Islamu. Nisam joj priznala nikada da nešto ne znam, uvijek bih se pravdala da moram ići nešto obaviti. Kad istražim, pošaljem joj porukom odgovor na pitanje. Trajalo je to godinu dana. Što sam više učila o vjeri više sam gubila volju za ovozemaljskim užicima. Počela sam klanjati redovno, davati sadaku, prestala sam se rukovati sa nepoznatim muškarcima, prestala sam se rukovati sa svim muškarcima. Počela sam čitati Kur'an. Počela sam učiti harfove. Osjetila sam mir i blagostanje u duši.
Jednog jutra, dok smo bile na pauzi, moja kolegica me pitala kada je opet Ramazan. Za dva dana je trebao biti. Rekla mi je da je odlučila da će probati postiti jedan dan kao mi muslimani. I došao je taj dan. Na poslu mi je šapnula da je zapostila. I izdržala je taj dan. Zajedno smo iftarile. Postila je i naredni dan. I dan poslije njega. Dvadeset šesti dan Ramazana mi je rekla da želi primiti Islam. Ja nisam mogla vjerovati. Bila je odlučna. Nisam znala kome je uputiti. Poslala sam poruku jednom predavaču hafizu s pitanjem i on nas je uputio. Sva sretna je stavila mahramu, izgovorila šehadet, i prihvatila Kur'an kao poklon od imama da se s njim druži na dunjaluku. Dok sam gledala njene suze radosnice zbog prihvatanja Islama zapitala sam se da li bih se i ja posvetila vjeri u tolikoj mjeri da me ta dosadica nije ispitivala o svemu i svačemu. Izašle smo iz mesdžida a ona mi je rekla
– Sestrice moja! Sestrice! Ja mahramu više neću skidati!
Subhanallah! Stid mi je oblio obraze. Toliko godina mi je trebalo da shvatim da je hidžab farz svakoj punoljetnoj muslimanki. Gledala sam je sretnu i nasmijanu.
– Znaš – šapnula sam joj uzimajući je pod ruku – to je sada tvoja kruna. Sada si kraljica. A ne priliči jednoj kraljici da se druži sa nekim ko joj nije ravan.
Znala je na šta mislim. Zagrlila me iskreno i suze su se same slijevale niz naše obraze. Ostale su naše krune na našim glavama da nas štite i brane od ovozemaljskih iskušenja. A mnogo ih je…mnogo… 

AUTOR TEKSTA: E.B.

Leave a Reply